Šta je Vastu šastra?

Vastu šastra — na sanskritu „nauka o mestu gradnje“ — jedno je od najstarijih graditeljskih predanja sveta. Njeni koreni leže u Vedama, najranijim spisima Indije, nastalim pre više od tri hiljade godina. Samo graditeljsko znanje predaje se kao Sthapatja Veda, „Veda građenja“, i tradicionalno se ubraja u pomoćne nauke Veda (Upavede) — baš kao i Ajurveda, nauka o lečenju. Njih dve važe za sestrinske nauke: što je Ajurveda za telo, to je Vastu za kuću.

Vedski koreni

Već u Rigvedi, najstarijoj od četiri Vede, kući se obraća kao nečemu posvećenom: dve himne upućene su Vastošpatiju, „gospodaru domaćinstva“, s molbom za zaštitu i blagoslov svih koji u njoj žive. Gradnja je od početka bila svestan, svet čin — a ne puko podizanje zidova. Zanatski opipljivo to postaje u Šulba sutrama, geometrijskim priručnicima za vedske vatrene oltare: tačna orijentacija istok–zapad, pravi uglovi, konstrukcije kvadrata — jedna od najranijih primenjenih geometrija sveta. Iz tog obrednog umeća izrasla je indijska nauka o građenju. A čuvena Puruša sukta Rigvede nosi sliku koja Vastu drži do danas: kosmos kao telo Puruše, prabića — ista predstava koja je u Vastu Puruša mandali postala dijagram osnove.

Isti pogled na svet kao Joga i Bhagavad Gita

Vastu ne stoji sam. Svoj temelj deli sa Jogom, Ajurvedom i Bhagavad Gitom: učenje o pet velikih elemenata (Panča Mahabhute) — zemlja, voda, vatra, vazduh i prostor. U Bhagavad Giti Krišna nabraja upravo tih pet — uz um, razum i osećaj sopstva — kao sastojke svoje prirode (poglavlje 7, stih 4): sve tvarno je od njih sazdano. Gita nije knjiga o građenju, ali govori istim jezikom: čovek je deo uređene tvorevine i živi dobro kada dela u skladu s njom. Vastu tu misao primenjuje na gradnju — kuća uspeva kada je pet elemenata u njoj na svom mestu.

I veliki epovi pripovedaju o građenju. U Mahabharati graditelj Maja podiže Pandavama njihovu čuvenu palatu za okupljanja; a Dvaraku, Krišnin grad na moru, po predanju je planirao Višvakarma, božanski arhitekta. Na ovu dvojicu praotaca graditeljskog umeća pozivaju se dve klasične škole Vastua — severnoindijska na Višvakarmu, južnoindijska na Maju, čije ime njen udžbenik Majamata nosi i danas.

Od predanja do udžbenika

U vekovima koji su usledili učenje je sistematski zapisano: astronom Varahamihira posvetio mu je u 6. veku posebno poglavlje svoje Brihat Samhite; u južnoj Indiji nastali su veliki traktati Manasara i Majamata; u 11. veku kralj Bhodža sastavio je Samarangana Sutradharu. Oni obrađuju ono što graditelje zaokuplja do danas: izbor parcele, orijentaciju kuće, proporciju prostorija i pravi trenutak gradnje.

Nije stil, nego red

U svojoj suštini Vastu opisuje odnos: između mesta, zgrade i ljudi koji u njoj žive. Učenje polazi od toga da kuća nije neutralna posuda. Orijentacija prema suncu, položaj prostorija, otvori i središte utiču na to kako spavamo, radimo, okupljamo se. Mnogo toga poklapa se sa današnjom građevinskom fizikom i psihologijom stanovanja: jutarnje svetlo na istoku budi, prostorije na jugozapadu čuvaju toplotu i daju mir, otvoreno središte stvara orijentaciju.

Učenje je postalo vidljivo u čitavim gradovima i hramovnim kompleksima — od planski uređenih hramovnih gradova južne Indije do Džajpura, čije je staro jezgro položeno kao mandala. Vastu dakle nije stil niti dekoracija, nego red osnove — i upravo zato je primenljiv do danas, u svakom graditeljskom izrazu.