Urbanistički plan propisuje pravac slemena, parcela je uska, budžet
ograničen — i sad Vastu? Da. Jer Vastu nije sve-ili-ništa. Učenje poznaje
jasan redosled: prvo dolaze velike odluke — orijentacija kuće, položaj
ulaza, kuhinje i spavaćih soba, otvoreno središte. Tek onda finija
razvrstavanja. Ko velike linije postavi ispravno, dobio je najviše; ko se
izgubi u detaljima, gubi kuću.
U praksi to znači: projektantkinja koja Vastu shvata ozbiljno —
odmerava. Iz parcele i građevinskih propisa izvlači ono što je
moguće, otvoreno imenuje sukobe ciljeva i predlaže alternative tamo gde
klasično pravilo nije izvodljivo. Ulaz na severoistoku često se rešava
preko pristupa; Brahmastan postaje vazdušni prostor iznad trpezarije; teške
namene sele se na jugozapad i onda kada tamo ne nastaje klasična „zemljana
komora“.
I jednako je važno: znati šta je Vastu u svojoj suštini — ne katalog
stilova i ne moda, nego red građenja ukorenjen u Vedama. Kuća projektovana
po Vastuu ne mora da izgleda „indijski“ — izgleda kao dobra arhitektura.
Razlika leži u osnovi, u svetlu i u tome kako je u njoj živeti.
